11. Maj 2018

Ovaj članak je izvorno objavljen u Izdanju 5.2 CEE Legal Matters Magazine i na CEE Legal Matters web-sajtu. Kako biste pročitali originalni članak molimo pratite sledeći link.

 

Protekla decenija je bila veoma dinamična u smislu razvoja pravnog okvira u vezi sa stečajem u Srbiji, s obzirom da je Zakon o stečaju, od njegovog usvajanja 2009. godine, pretrpeo nekoliko izmena, od kojih je najskorija iz kraja 2017. godine, a koja je usmerena na poboljšanje efikasnosti stečajnog postupka.

 

Moglo bi se reći da nam je, i pre poslednjih izmena zakona “išlo sasvim dobro” u smislu propisa o stečaju, naročito imajući u vidu Doing Business listu Svetske banke na kojoj je pravni okvir Srbije u vezi sa stečajem rangiran bolje od pravnih okvira pojedinih zemalja Evrope u centralne Azije, uključujući i nekoliko OECD zemalja. Prema Doing Business listi Svetske banke, Srbija zauzima 48. mesto u svetu u vezi sa rešavanjem stečaja. Kada je reč o dužini stečajnih postupaka, sa prosečnim dvogodišnjim trajanjem stečajnih postupaka, Srbija je rangirana na nivou OECD zemalja.

 

Međutim, pitanje je: Da li je “sasvim dobro” dovoljno? Odgovor je poprilično jednostavan: “Ne”. S obzirom da su se pojedina pravna rešenja ispostavila kao nedovoljna, izmene su bile neizbežne.

 

U Srbiji, stečajni postupci mogu biti inicirani i usmereni u dva moguća smera: u smeru bankrotstva ili u smeru reorganizacije. Bankrotstvo se može sprovesti putem prodaje imovine stečajnog dužnika ili prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica. Reorganizacija, kao alternativa bankrotstvu, se može sprovesti na dva načina: na osnovu unapred pripremljenog plana reorganizacije ili na osnovu plana reorganizacije u već pokrenutom stečajnom postupku.

 

Iako je primarni cilj srpskog Zakona o stečaju da omogući najpovoljnije namirenje poverilaca dostizanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika ili njegove imovine, isti otvara mogućnost i za novi finansijski početak stečajnog dužnika kroz prodaju stečajnog dužnika kao pravnog lica ili kroz postupak reorganizacije. Stoga, srpski poverilački orjentisan Zakon o stečaju ostavlja mogućnost i da stečajni dužnik „stane na noge“ i nastavi trku za profit.

 

Čest problem koji je nastajao u primeni Zakona o stečaju je vezan za položaj obezbeđenih poverilaca, a koji je poboljšan poslednjim izmenama zakona. Obezbeđeni poverioci ranije nisu imali značajniji uticaj na stečajni postupak, što je u praksi često dovodilo do odugovlačenja namirenja njihovih potraživanja. Među pomenutim poboljšanjima su odredbe kojima je propisano da odbor poverilaca mora da ima bar jednog obezbeđenog poverioca za člana, garantovanje prava preče kupovine obezbeđenim poveriocima u slučaju direktne prodaje imovine koja služi kao obezbeđenje njihovih potraživanja, zatim mogućnost da poverioci, koji nameravaju da kupe imovinu koja služi kao obezbeđenje njihovog potraživanja, prebiju svoja potraživanja sa cenom postignutom prilikom takve prodaje imovine. Takođe, da bi se opterećena imovina izdala u zakup neophodna je saglasnost obezbeđenih poverilaca, čija su potraživanja obezbeđena takvom imovinom.

 

Imajući u vidu da su obezbeđeni poverioci uglavnom komercijalne banke, bolja zaštita njihovih interesa bi mogla da stvori bolje uslove za finansiranje i da dovede do poboljšanja situacije na NPL tržištu.

 

Izmene Zakona o stečaju mogu uticati na poboljšanje efikasnosti stečajnih postupaka na mnoge druge načine, kao što su davanje mogućnosti odboru poverilaca da razreši stečajnog upravnika i da izabere novog u bilo kojoj fazi stečajnog postupka, bez obaveze davanja obrazloženja.

 

Među osnovnim ciljevima izmenjenog Zakona o stečaju su dostizanje najvećeg mogućeg obima namirenja poverilaca i smanjenje troškova postupka. Ostaje da se vidi da li će ove izmene opravdati očekivanja zakonodavca i u praksi dovesti do bržeg i efikasnijeg stečajnog postupka, doprinoseći na taj način i unapređenju poslovnog okruženja u Srbiji.

 

 

Mlađan Marjanović
Partner, Marjanović Law

 

Marina Lazović,
Partner, Marjanović Law