01. Septembar 2017

Dana 28. avgusta 2017. godine na vanrednoj sednici Skupštine Republike Srbije usvojene su Izmene zakona o poljoprivrednom zemljištu, koje su stupile na snagu narednog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku, a zakon je počeo da se primenjuje od 1. septembra 2017. godine.

 

Pitanje sticanja svojine na poljoprivrednom zemljištu u prethodnom periodu je bilo u fokusu pažnje javnosti. Ova tema pored značajnih ekonomskih posledica potencijalno ima i političku konotaciju budući da se poljoprivredno zemljište smatra resursom od prvorazrednog značaja. Zato i ne čudi veliki pritisak javnosti da se zakonska pravila izmene na način kojim će se izbegnuti mogućnost da država u potpunosti izgubi kontrolu u ovoj sferi, što bi potencijalno moglo prouzrokovati dugoročne posledice na unutrašnjem i spoljnom planu.

 

Naime, opšti cilj Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju jeste utvrđivanje pravila za sveobuhvatno partnerstvo između Srbije i EU, kako bi se podržao napredak Srbije ka pristupanju Evropskoj Uniji. S tim u vezi, odredbe sporazuma regulišu i pitanje sektora poljoprivrede, a što je bio i razlog predlaganja izmena i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Srbija je jedina zemlja koja je tokom pregovora o pridruživanju Evropskoj Uniji prihvatila obavezu da liberalizuje tržište poljoprivrednog zemljišta pre nego što postane punopravna članica, dok su se druge zemlje tokom pregovora za pridruživanje čak izborile i za višegodišnju zabranu prodaje zemlje strancima.

 

Imajući u vidu ovu činjenicu, prema najnovijim izmenama zakona državljanin države članice Evropske unije će moći da stekne svojinu na poljoprivrednom zemljištu pravnim poslom uz naknadu ili bez naknade samo ukoliko ispunjava vrlo restriktivno postavljene uslove, i to:

  • da ima prebivalište u Srbiji, odnosno u jedinici lokalne samouprave u kojoj želi da kupi zemlju, u trajanju od najmanje deset godina, ,
  • da obrađuje zemlju najmanje tri godine,
  • da najmanje 10 godina bez prekida ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo u aktivnom statusu i da bude nosilac istog,
  • da ima potrebnu mehanizaciju za obavljanje poljoprivredne proizvodnje.

 

Važno ograničenje je uspostavljeno normom koja se predviđa da državljanin članice Evropske Unije može steći u svojinu najviše 2 hektara poljoprivrednog zemljišta. Deluje da je namera zakonodavca bila da ovim ograničenjem osujeti sticanje prava svojine na poljoprivrednom zemljištu u obimu koji bi mogao da izazove neželjene posledice i potencijalne manipulacije na tržištu.

 

Predmet pravnog posla ne može biti poljoprivredno zemljište koje je u skladu sa posebnim zakonom određeno kao građevinsko zemljište, zemljište koje se nalazi u pograničnoj zoni kao i zemljište koje pripada zaštićenim prirodnim dobrima. Takođe su izuzeta i poljoprivredna zemljišta koja pripadaju ili se graniče sa vojnim postrojenjima i vojnim kompleksima.

 

Imajući u vidu sve predviđene izmene, postoji bojazan u pogledu domašaja koje će ove norme imati u praksi. Osnovna zamerka koja je u više navrata isticana tiče se mogućnosti da strani državljani, osnivanjem kompanije, na vrlo jednostavan način zaobilaze ograničenja koja je ovaj zakon predvideo. Period koji sledi će pokazati da li će ove izmene dugoročno rešiti pitanje režima raspolaganja poljoprivrednim zemljištem ili će ipak biti neophodne dodatne intervencije zakonodavca.

 

Preuzmi PDF